brojanje pred san

ako zaspis sa cigaretom
zapalice se tvoja kuca

brojanje pred san:
od cega je andjeo
zlata ili drveta? i onaj ko je sam
da li je ako je sa andjelima?
i onima koji stalno odlaze

andjeo drveta:
ako zaspis sa cigaretom pasce
golub negdje otrovan, ti
tiha matematike, zapalice se kosa
i svjetla na dalekim
bijelim bregovima.

andjeo zlata:
ako zaspis sa cigaretom
pasce kuca sto je djecak iz tvoga oca
slagao kamen na kamen preko
zatvorenih ociju kada vrijeme ne gleda i
sto su kameni ispali
iz dzepa duhova preko vremena
stali tu. mi kada ih cujemo
to je sto ni andjeli nemaju nikuda
i od zlata su i od drveta

максим и утопљеница

пролог

ова је твоја
плава сова
и
свети синод
снова

врати сада
језеро на небо

četri bijele fale dvije

bijeli vazduh

pred odlazak u krevet za svaki slučaj

ostavi pertle. sada se i od jednog

belutka može učiniti požar,

u stomaku, punom vrelog

kamenja i podvodnog sna

o davljenju iz najdublje radosti.

belutak ima krvotok

predio ima svoju sjenku

zbog pamćenja svog pretka

predela,

belutak ima svoj trenutak

samo ona nema

ništa

ni rebara, ni kamena za rebra

na vidiku ili u stomaku, punom

vrelog kamenja. za svaki slučaj

ostavi pertle u kamenoj uvali

neba, prije nego što glavom

zaroni u vrelo kamenovo.

kada joj u zatvoru kitovih rebara

prije nego sto još jednom zatvori

oči,

anđeli budu tražili da ostavi

u toplim stijenama svoje pertle

ona će morati znati

da ih je izgubila

i da se sada svakako i

o bijeli vazduh

moze ovješati.

bijeli svijet

želim da je moguće da dobijam tvoj puls

izvještaj tvog disanja

umjesto ostatka pjesme ili svijeta.

ja sam onda sanjala da si umro od moje ruke

u stvari u moje ruke samo tvoje

lice uspijeva. potom sam

našla samo tvoj potiljak ali moje ruke

bez tvog lica su takođe odlutale

nekud iza bjeline lažnog potiljka

stranca. želim da je moguće

da i moje ruke padaju.

na neku zemlju iz koje će

cijeli svijet koji slijedi ove

biti sav od tvojeg lica.

trapezista ispovijeda

ja sam bio od ravnoteža ali,
ja je više neću moći ponijeti
ljepotu svijeta, žar na obali.
kružio sam kartom, šarao grom.
moja mreža od pljuvačke, velika vatra tebe.
dovde sicilija dobacuje
i umjesto nas sunčaju se na njoj
dvije lake koze u pšenici.

koliko još sirotinjskih ljeta?
i u avionu koji gori u bespomoćnom vazduhu
oni će izbiti kao kukci s druge strane neba.
i nije valjda da
će svi putnici biti spašeni
samo ne mi.

noću kad se ostrvo okrene na leđa
mrda prstima
meni to među gredama, među
mrežama, više ne govori ništa,
jer,
ako ne bude nikada, ja je više neću željeti ponijeti.

ljepotu svijeta, priču o okeanima.
imam i ja priču među gredama ali,
čini se, izvan domašaja ljeta.
zato ne dišem
i ne silazim sa trapeza sad kad imam pluća od vazduha.

ako ne bude nikada, pisaće da sam nestao avion.

ali čak i tada
ja ću skočiti u svoje pantalone,
promašiću
i u srećnom kraju ja ću na kraju
plakati u tvoju kosu

trapezista prosidba

popeo sam
usamljenost životinje
sa sobom na stolicu i odjednom
isuviše visok i grbav sam
loman na ovim
dugim nogama
neka neko zagrli brzo ako je ostalo
tijela u mojim leđima

i cvijeća

htio sam da je tada
isprosim praznim rukama
da je tada
popnem na stolicu koja hrama

u visinama

pa da je popnem u stijenjem pukao pakao
plafon neba nepremrežen
i da stojim na jednoj nozi
u sred matice
tako zauvijek

svijet nas da obiđe da misli na
dugodnevnu zelenu sahranu u
visinama stolice
potpuno uzemljene u vazduhu

i to da boli svijet jako i dugo
konjica ranjena niz ramena takva bol
u osojnoj strani tijela radi nezapamćene
prezelene sahrane i struje

a ona a ja
mi to u vodi da gore ne čujemo
u ušima više nikada

avgust i kokoška

ovaj avgust od vode
nije mogao da spava u vinogradu
budi se na dvije pole noći i kreće
sam po dvorištu u svoje snospoticanje
sa one strane ruke
duboko u sebi uvrijeđen buđenjem
jun kokoške tone
još dublje u jedini san
kokoška je hiljadu ptica podijeljenih sa ništa
i san o letenju
i sad avgust bijel zamakao plavi predjele
a ona je letina njenih predaka
iskopina u vazduhu topla rupa u pijesku
i nesanica između dva stabla
koja puši i spava pljuvačkom svijetlom
kao jedina misao koja postoji za svijet
u vezi sa daljinama

zid juna

junski topao zid je predio na koji se
brod toplooki davno nasadio.
izađem da pušim
u magli i lijene
dvije vasione
od kojih jedna pušta vodu
druga da me umije
i naslonim se na zid ljeta
a pas u mom koljenu
na šapama otvara rane oči
i lizne me preko srca.

peta - prisluškivanje

biram da prespavam i dan i noć
u toploti zida. sjutra iduće
godine ustaće. u punom autobusu
i između dva semafora za toplinu
o druge se okrećem, i slučajno
padnem dok pjevam pa zagrlim

jutro dvorišta. bijela zvjerka prati
za mnom svjetlo koje luta po močvari.
kad u njoj hodam po haljini.
voljela bih da sam bijela
za vratima
svake noći kada se udajem
prisluškujem

kao svoje, krilo nosim
i ono je takođe čelo
u kom pamtim: da su narodi mog perja
slušali šine i ne čuje se
ni bijeli on da dolazi malim ušima
u velikoj crvenoj zemlji
ni crni on da dolazi otkad pamtim
bijelo čelo u kom patim.

једанаест за кокошку и још покоја

птица дана (пролог за кокошку)

не крије се никада.
налази се прстом јер је она
мјесто. веома лако.
ако са ограде балкона клоне
рука пушача или залазак - није њено.
њено је да сване наједном.

сјетила се
нечега што се ужасно заборавља: мој
проблем са звијездама одувијек је:
нијесу близу. не шкакља ме под крилом
кад јурим двориштем, кљуцам вас и грлим
од свега
највише волим да будем кокошка. не летим
јер не морам. неко воли ове малоумне
очи горе кад погледам.
не далеко већ близу, горе је и воли ме.
перната али брзонога видим

преко ограде.
моје су
очи бесконачне.




прва за кокошку

има једно мало
мјесто у слами гдје оставља
ако кадгод нешто сања.
извија се на горе и насељава
ка унутра бесконачан простор.
воли да пије из дланова.
један црвено-црн из дворишта поред
према њој управља
своје схватање свијета: нарочито кад је
покрије цијелу преко задњег прозора.
свакој кокошки мора да се обећа
њена калифорнија.
кад ујутро устане
не види пуно преко ограде али
као млијеко је топло
ово сунце које излази у њој упорно
од којег наравно
све добија
своју боју.




друга за кокошку

све је њежно свјесно
да је скоро празно
у њој.
када би ограда заиста
постојала
она не би била у својим
малим мутним очима
овако непомућено
радосна
и не би овако често
рано ујутро док се свијет
смрзава
по њој шетала и тачно
мјерила вријеме
без проблема.



трећа

сунце се наслонило тачно на оном мјесту
гдје ноћу вежемо коња за двориште.
осмијехнем ли се широко
свуда по њему
расту моје руке.
понекад, тако, нагнута
над бунаром ископаним у оквиру
неба
бројим ријетке успаванке за тебе
вадим руке из земље.


четврта (сан)

љетње поподне ухваћено у стакленцу:
он слетио на прозор гимназије
а ја
ја му се гурам под крило док не оде
и у сну послије њега
знам шта ме чека:
рака катрана
и превише мене
без њега

(и можда моје ископано лице
на сату без казаљки)

iz afrike

neko kome vjerujem izvještava iz afrike

sa dvanaestog sprata ljetnjikovca
koji sija u savani

(a noću, noću
ide u šetnju):

kada o tebi mislim
na dvanaestom prstu ljetnjikovca
koji sija u savani i pregrađuje
mrak
ovaj podrum duboko dolje
zagrižen u močvari
sve je dublji
i dublji

trapezista, puni glas

želim da od pljuvačke u tvojim uglovima
usana čista svila natkrili podrume.
ja sam odavde
iskopina u vazduhu i vidim razno:
poljari izjutra
polegnu svoju djecu u visoke svježe rupe
u zemlji i odlaze da se troše na suncu

a uveče poslije rada
penju ih na ramena sa prvom grbom
uveče ih spuštaju u san u slamu
ujutro ih bude manje: djeca se smanjuju
grbe na njima rastu kao kolači.

da li bi mogla, moja zaturena draga
moja ljubavi puna glasova
svojom pjesmom da podigneš
ovaj svod

san trapeziste

vlakom-duhom sam stigao na snijeg.
to su leptiri vukli duge sjenke sanke
oni mi obukli haljine u ovoj
kocki leda da me pripreme na vazduh
da mi šapnu da je umrla ili se samo
odvezla lakim kolima
mada ona živa
šestarom šeta vremena i ja
toliko znam o njoj

sam trapezista

kada prede pjeva
i predio. dugo sam
vas volio odavde,
predugo. ispod moga
prsta ona sanja

da se prenosi srcem
sama u vremenima i da
sama je sa snom
među vrhovima

između mene i nje kosti
naših budućih životinja

prašina kapaka je snijeg
iduće godine i strese ga.

moram da je probudim



njegovoj ljubavi je hladno na zemlji

bog ne da da dođu da nam sijeku struju.
ovo je jedino toplo
mjesto u nekoliko gradova za koje znam.
pedalam nedostajanje kroz mirisno
polje. sa mnom su duhovi dakle
nikada sama. ja više nemam
ruke ili grijanje i grije me
ulica ili ništa. grije me
pogled na gore. uglavnom,
vidim te, nasmij se.

on će
možda
nešto toplo u vodovodu pod nama
da osvijetli zubima

bog se osmjehuje zauvijek

noću
ja sam
duga zvijezda sa širokim
rasponom među prstima

ljubav je trava na iznenadnim mjestima

gdje te nalazim
da spavaš
u cijevima

kao mahovina, pjesma sjevera

o leđa oslonjena
dva morska medvjeda

kamenprostor među nama
u sebe okrenut je pećina

i mamimore i
podvodna
ljubavna rasprava
i slaganje korala
po vremenima