птица дана (пролог за кокошку)
не крије се никада.
налази се прстом јер је она
мјесто. веома лако.
ако са ограде балкона клоне
рука пушача или залазак - није њено.
њено је да сване наједном.
сјетила се
нечега што се ужасно заборавља: мој
проблем са звијездама одувијек је:
нијесу близу. не шкакља ме под крилом
кад јурим двориштем, кљуцам вас и грлим
од свега
највише волим да будем кокошка. не летим
јер не морам. неко воли ове малоумне
очи горе кад погледам.
не далеко већ близу, горе је и воли ме.
перната али брзонога видим
преко ограде.
моје су
очи бесконачне.
прва за кокошку
има једно мало
мјесто у слами гдје оставља
ако кадгод нешто сања.
извија се на горе и насељава
ка унутра бесконачан простор.
воли да пије из дланова.
један црвено-црн из дворишта поред
према њој управља
своје схватање свијета: нарочито кад је
покрије цијелу преко задњег прозора.
свакој кокошки мора да се обећа
њена калифорнија.
кад ујутро устане
не види пуно преко ограде али
као млијеко је топло
ово сунце које излази у њој упорно
од којег наравно
све добија
своју боју.
друга за кокошку
све је њежно свјесно
да је скоро празно
у њој.
када би ограда заиста
постојала
она не би била у својим
малим мутним очима
овако непомућено
радосна
и не би овако често
рано ујутро док се свијет
смрзава
по њој шетала и тачно
мјерила вријеме
без проблема.
трећа
сунце се наслонило тачно на оном мјесту
гдје ноћу вежемо коња за двориште.
осмијехнем ли се широко
свуда по њему
расту моје руке.
понекад, тако, нагнута
над бунаром ископаним у оквиру
неба
бројим ријетке успаванке за тебе
вадим руке из земље.
четврта (сан)
љетње поподне ухваћено у стакленцу:
он слетио на прозор гимназије
а ја
ја му се гурам под крило док не оде
и у сну послије њега
знам шта ме чека:
рака катрана
и превише мене
без њега
(и можда моје ископано лице
на сату без казаљки)
не крије се никада.
налази се прстом јер је она
мјесто. веома лако.
ако са ограде балкона клоне
рука пушача или залазак - није њено.
њено је да сване наједном.
сјетила се
нечега што се ужасно заборавља: мој
проблем са звијездама одувијек је:
нијесу близу. не шкакља ме под крилом
кад јурим двориштем, кљуцам вас и грлим
од свега
највише волим да будем кокошка. не летим
јер не морам. неко воли ове малоумне
очи горе кад погледам.
не далеко већ близу, горе је и воли ме.
перната али брзонога видим
преко ограде.
моје су
очи бесконачне.
прва за кокошку
има једно мало
мјесто у слами гдје оставља
ако кадгод нешто сања.
извија се на горе и насељава
ка унутра бесконачан простор.
воли да пије из дланова.
један црвено-црн из дворишта поред
према њој управља
своје схватање свијета: нарочито кад је
покрије цијелу преко задњег прозора.
свакој кокошки мора да се обећа
њена калифорнија.
кад ујутро устане
не види пуно преко ограде али
као млијеко је топло
ово сунце које излази у њој упорно
од којег наравно
све добија
своју боју.
друга за кокошку
све је њежно свјесно
да је скоро празно
у њој.
када би ограда заиста
постојала
она не би била у својим
малим мутним очима
овако непомућено
радосна
и не би овако често
рано ујутро док се свијет
смрзава
по њој шетала и тачно
мјерила вријеме
без проблема.
трећа
сунце се наслонило тачно на оном мјесту
гдје ноћу вежемо коња за двориште.
осмијехнем ли се широко
свуда по њему
расту моје руке.
понекад, тако, нагнута
над бунаром ископаним у оквиру
неба
бројим ријетке успаванке за тебе
вадим руке из земље.
четврта (сан)
љетње поподне ухваћено у стакленцу:
он слетио на прозор гимназије
а ја
ја му се гурам под крило док не оде
и у сну послије њега
знам шта ме чека:
рака катрана
и превише мене
без њега
(и можда моје ископано лице
на сату без казаљки)
