trapezista prosidba

popeo sam
usamljenost životinje
sa sobom na stolicu i odjednom
isuviše visok i grbav sam
loman na ovim
dugim nogama
neka neko zagrli brzo ako je ostalo
tijela u mojim leđima

i cvijeća

htio sam da je tada
isprosim praznim rukama
da je tada
popnem na stolicu koja hrama

u visinama

pa da je popnem u stijenjem pukao pakao
plafon neba nepremrežen
i da stojim na jednoj nozi
u sred matice
tako zauvijek

svijet nas da obiđe da misli na
dugodnevnu zelenu sahranu u
visinama stolice
potpuno uzemljene u vazduhu

i to da boli svijet jako i dugo
konjica ranjena niz ramena takva bol
u osojnoj strani tijela radi nezapamćene
prezelene sahrane i struje

a ona a ja
mi to u vodi da gore ne čujemo
u ušima više nikada

avgust i kokoška

ovaj avgust od vode
nije mogao da spava u vinogradu
budi se na dvije pole noći i kreće
sam po dvorištu u svoje snospoticanje
sa one strane ruke
duboko u sebi uvrijeđen buđenjem
jun kokoške tone
još dublje u jedini san
kokoška je hiljadu ptica podijeljenih sa ništa
i san o letenju
i sad avgust bijel zamakao plavi predjele
a ona je letina njenih predaka
iskopina u vazduhu topla rupa u pijesku
i nesanica između dva stabla
koja puši i spava pljuvačkom svijetlom
kao jedina misao koja postoji za svijet
u vezi sa daljinama

zid juna

junski topao zid je predio na koji se
brod toplooki davno nasadio.
izađem da pušim
u magli i lijene
dvije vasione
od kojih jedna pušta vodu
druga da me umije
i naslonim se na zid ljeta
a pas u mom koljenu
na šapama otvara rane oči
i lizne me preko srca.

peta - prisluškivanje

biram da prespavam i dan i noć
u toploti zida. sjutra iduće
godine ustaće. u punom autobusu
i između dva semafora za toplinu
o druge se okrećem, i slučajno
padnem dok pjevam pa zagrlim

jutro dvorišta. bijela zvjerka prati
za mnom svjetlo koje luta po močvari.
kad u njoj hodam po haljini.
voljela bih da sam bijela
za vratima
svake noći kada se udajem
prisluškujem

kao svoje, krilo nosim
i ono je takođe čelo
u kom pamtim: da su narodi mog perja
slušali šine i ne čuje se
ni bijeli on da dolazi malim ušima
u velikoj crvenoj zemlji
ni crni on da dolazi otkad pamtim
bijelo čelo u kom patim.

једанаест за кокошку и још покоја

птица дана (пролог за кокошку)

не крије се никада.
налази се прстом јер је она
мјесто. веома лако.
ако са ограде балкона клоне
рука пушача или залазак - није њено.
њено је да сване наједном.

сјетила се
нечега што се ужасно заборавља: мој
проблем са звијездама одувијек је:
нијесу близу. не шкакља ме под крилом
кад јурим двориштем, кљуцам вас и грлим
од свега
највише волим да будем кокошка. не летим
јер не морам. неко воли ове малоумне
очи горе кад погледам.
не далеко већ близу, горе је и воли ме.
перната али брзонога видим

преко ограде.
моје су
очи бесконачне.




прва за кокошку

има једно мало
мјесто у слами гдје оставља
ако кадгод нешто сања.
извија се на горе и насељава
ка унутра бесконачан простор.
воли да пије из дланова.
један црвено-црн из дворишта поред
према њој управља
своје схватање свијета: нарочито кад је
покрије цијелу преко задњег прозора.
свакој кокошки мора да се обећа
њена калифорнија.
кад ујутро устане
не види пуно преко ограде али
као млијеко је топло
ово сунце које излази у њој упорно
од којег наравно
све добија
своју боју.




друга за кокошку

све је њежно свјесно
да је скоро празно
у њој.
када би ограда заиста
постојала
она не би била у својим
малим мутним очима
овако непомућено
радосна
и не би овако често
рано ујутро док се свијет
смрзава
по њој шетала и тачно
мјерила вријеме
без проблема.



трећа

сунце се наслонило тачно на оном мјесту
гдје ноћу вежемо коња за двориште.
осмијехнем ли се широко
свуда по њему
расту моје руке.
понекад, тако, нагнута
над бунаром ископаним у оквиру
неба
бројим ријетке успаванке за тебе
вадим руке из земље.


четврта (сан)

љетње поподне ухваћено у стакленцу:
он слетио на прозор гимназије
а ја
ја му се гурам под крило док не оде
и у сну послије њега
знам шта ме чека:
рака катрана
и превише мене
без њега

(и можда моје ископано лице
на сату без казаљки)

iz afrike

neko kome vjerujem izvještava iz afrike

sa dvanaestog sprata ljetnjikovca
koji sija u savani

(a noću, noću
ide u šetnju):

kada o tebi mislim
na dvanaestom prstu ljetnjikovca
koji sija u savani i pregrađuje
mrak
ovaj podrum duboko dolje
zagrižen u močvari
sve je dublji
i dublji

trapezista, puni glas

želim da od pljuvačke u tvojim uglovima
usana čista svila natkrili podrume.
ja sam odavde
iskopina u vazduhu i vidim razno:
poljari izjutra
polegnu svoju djecu u visoke svježe rupe
u zemlji i odlaze da se troše na suncu

a uveče poslije rada
penju ih na ramena sa prvom grbom
uveče ih spuštaju u san u slamu
ujutro ih bude manje: djeca se smanjuju
grbe na njima rastu kao kolači.

da li bi mogla, moja zaturena draga
moja ljubavi puna glasova
svojom pjesmom da podigneš
ovaj svod