spavači po kućama

od boga sam naučila da
držim dlan preko čela dok
spavam da mi u snu ne
iskoči živa duša koja tamo
sjedi. ko tako nježno spušta
kišu na zemlju? tiho je,
možda sam progutala srce.
kao oni crnci potomci
lavova, koje guši zlatni rep
koji im se savio u grudima i
pucaju od tuge nekoliko puta
u istoriji, pa onda opet.
sumnjam da spavači po kućama
znaju išta o tuđim brigama, sumnjam
da ih brine to što rudari čeprkaju
po zemlji. sumnjam da će čuti
kad joj lopatom probiju srce.
a možda ustanu iz sna uplašeni
i vrate se u krevet. možda sam
progutala srce, i kad ga otkopaju
od njega ništa više
neće moći da se napravi.