album porodice i dalje

ljubav

moje oko koje se ne završava nikada pa ni pod vodom
i ne zalazi ovo u nama niti tone
i nije se nikada probudilo


igra

ponekad sam ti nekoliko godina sjete.
i poslije dugo napuštam tu kožu
i ide mi krv na nos

preigrala sam se
kao
sat
mali radnik bez ruke uspomena iz vojske
kada zaspim preko kablova
natopi me i vidim te
ti si tu u nekom uglu
i ja ti prilazim
sa velikim načetim rukama
i ujutro ti si kao umro
i onda se ja razbijem
i zaražena i zlatna šapa vremena
i preko nje jestiva mahovina
to me prekrije
poslije tog sna


dolores je magla

leđa stare na svoju stranu i ako osjete dolje
zlatnu mirnotočenu močvaru
sama padaju i sama se naslanjaju

iz jednog nepreglednog jutra
vire samo vrhovi moji prsti
drveta

prolazi
jedno lice planine je drugo
mi se okrećemo da je vidimo
gdje god da se nalazimo
ovo u nama se ne okreće nikada


čekamo te

do tada pazim da
pred vazduhom ne zaspim
iako
bilo koji zlatan i prazan
sumrak prvo zatvara
moje oči
i fosfora i meda